Priča o priči koje nema
Imam roman koji ne postoji i u kome je priča koju želim da vam ispričam. Roman se zvao Pisma kapetanu Nemu, naslov koji sam kasnije izmenio u Niko na vratima. Nastao je, čini mi se, u onih petnaest dana divljine i zanosa koje sam proveo u mestašcu blizu Sijene. Ne znam šta mi ga je kazalo: da li sećanja koja se kod mene gotovo uvek prepliću s maštom što ih čini malo verovatnim; ili očiglednost samog privida čije postojanje ne treba zanemariti; a možda i samoća koja je neretko družbenica pisanja. Bez mnogo razmišljanja napravih od priče kratak roman i poslah ga izdavaču. Ocenio ga je previše neodređenim, fluidnim i sa njegovog izdavačkog stanovišta prilično nerazgovetnim i nepristupačnim. Mislim da je imao pravo. Da budem sasvim otvoren: ni sam ne znam koja je bila njegova književna vrednost.
Odložio sam ga u fioku da se staloži. Verujem da mrak i zaborav prijaju pričama. Nekoliko godina kasnije on mi se opet nađe u rukama i ponovni susret s njime na mene ostavi čudan utisak. Iskrsnuo je ispod mnoštva karata iz tame jedne komode poput podmornice koja ispliva iz tamnih dubina. U tome naslutih metaforu, gotovo poruku: i u romanu je bilo reči o podmornici. I kao da je to bilo zbog opravdanja ili zbog pokajawa (čudno je kako romani mogu da izazovu osećaj griže savesti) osetih potrebu da mu dodam završetak – jedinu stvar koja će od njega ostati ako izuzmemo naslov koji i danas postoji: Posle kraja. Koliko se sećam, bilo je to u zimu 1979. Roman sam još malo doterao i poverio izdavaču koga sam ocenio prikladnijim za objavljivanje ne mnogo čitljive kwige. Ispostavilo se da je moj izbor bio pravilan i vrlo brzo smo ugovorili da knjigu predam sledeće jeseni.
Kad sam krenuo na letnji odmor rukopis sam poneo sa sobom. Osećao sam da mu je neophodno društvo budući da je tako dugo bio sam. Krajem avgusta uzeh da ga pročitam. Nalazio sam se u staroj kući na Atlantiku u kojoj su boravili vetar i utvare. Nisu to bile moje utvare već one prave: turobne pojave koje mogu da se uoče samo ako se pažnja jako usredredi i ako za to postoji raspoloženje. U tom času moja pažnja je bila izuzetna jer mi je priča o osobama koje su tu nekad stanovale bila vrlo dobro poznata. Tako ih neobjšnjiva slučajnost života učini i delm mog postojanja.
Uskoro stiže septembar s pobesnelim talasima koji su nagoveštavali ravnodnevicu; u kući povremeno nije bilo struje, krošnje u vrtu su šuštale, noću bi po hodnicima zaškripalo staro drvo; kad bi retki prijatelji dolazili na večeru svetla njihovih automobila u mraku dobijala su vid belog snoplja; litica ispred kuće se užasno strmoglavljivala; na samom dnu talasi su se komešali. Bio sam potpuno sam, to sam znao pouzdano, a u toj usamljenosti vapile su da mi se obrate uznemirene utvare. Samo, tu pravi dijalozi nisu mogući. Pribegavali smo čudnim izrazima koji se ne mogu prevesti a koji su bili izum strategije određenog trenutka. Nisam pronašao ništa bolje nego da se oslonim na govor jedne svetlosti. Bio je to svetionik s druge strane zaliva: dva bleska smenjivala bi četiri pauze. Kombinacijom tih promenljivih veličina smislio sam mentalni jezik koji nije bio precizan ali je bio dovoljan za elementarno sporazumevanje. Noću bih ponekad patio od nesanice. Stara kuća je imala veliku terasu i tu bih provodio noć u razgovoru sa svetionikom. Bolje rečeno, služio sam se njime da šaljem ili primam poruke koje sam, naravno, sam smišljao. Ali neke stvari mogu biti mnogo lakše neg što se veruje; naprimer, dovoljno je pomisliti: noćas šaljem; ili: noćas primam. I stvar je gotova.
Tako su do mene stigle mnoge priče. Moram da priznam da je broj koji sam otposlao bio vrlo mali; većinu vremena sam proveo u slušanju. Te pojave imale su potrebu da govore a ja sam ih slušao mada su veze često bile ometane, nerazumljive ili u prekidu. Jasno sam osećao da su to uglavnom nesrećne priče. I tako, u tim nemim dijalozima, stiže i jesenja ravnodnevica. Bura je uzburkala more tog dana i ono je hučalo do zore; popodne neka užasna snaga potrese njegovu utrobu. Uveče, gusti oblaci se spustiše na horizont i prekinuše vezu s mojim sagovornicima. Oko dva po ponoći, posle uzaludnog iščekivanja da se pojavi svetlost svetionika, uputih se na liticu. Okean je tako nepodnošljivo urlao kao da je bio prepun glasova i jauka. Poneo sam sa sobom roman i stranicu po stranicu prepuštao vetru. Ne znam da li to bilo darovanje, dugovanje, žrtva ili kazna.
Od toga dana protekle su godine i sada ta priča, napisana pre mnogo vremena, iskrsava ponovo iz druge komode, iz drugih dubina. Vidim je crno–belu kako inače i sanjam; ili mutnu, vrlo bledu; i sve to u lakoj izmaglici, s tankim velom koji je čini mekom, osenčenom. Prikazana je na platnu od noćnog neba iznad atlanske obale, ispred stare kuće koja se zvala Sa Žoze da Gija; ispred starih zidina čiji izgled više nije onakav kakvog ga pamtim; a ovaj roman što ne postoji posvećujem upravo onima koji su je pre mene poznavali i živeli u njoj.
Antonio Tabuki
Prevela Ivana Hadži Popović
Izvornik: Književni magazin, br 42.
